Посета

ПО КОСОВУ И ПО МЕТОХИЈИ, ОД ОГЊИШТА ДО ЗГАРИШТА И НАТРАГ
У вртлогу успомена
Ишли смо у Мушутиште, код Суве Реке, да на рушевинама старе цркве обележимо преславу, заветине. Носили смо дарове и сећања, славски колач и добру вољу. Али нису нам дали да стигнемо на те темеље. Срби прогнани из овог средњовековног српског села опет су могли да се увере у исто. Арбанаси дошљаци срушили су њихове куће и цркве, ушли у њихова имања скривени иза туђих ракета и бомбардера, али дубоко у себи знају да то није њихово и да ништа ту није коначно. А пред таквим огледалом није лако живети

Пише: Владимир Јанковић
Фото: Жељко Синобад

Ако је ко и задремао, пред Јарињем се разбудио: ту је административни прелаз из централне Србије у покрајину Косово и Метохија. Сто тридесет путника у три пуна аутобуса „Колашин транса” староседеоци су села Мушутиште у општини Сува Река, на ободу плодне Метохије, од 1999. године (откад је покрајина „под заштитом Уједињених нација”) „привремено расељена лица” у другим деловима Србије. На Свету Тројицу договорили су се да посете своје село и обиђу имања баш на заветину, сеоску славу, дакле сутра.
Био је 27. август, рано суботње јутро уочи празника Успење Пресвете Богородице, Велике Госпојине.
– Животаримо расути по читавој Србији, не виђамо се често – прича Иван Михајловић, привремено насељен у Барајеву, надомак Београда. – Свака прилика да се окупимо за нас је нови празник успомена. Могућност да то буде у нашем селу, па још и на заветину, равна је чуду. Надам се једино да нам тамо неће поново правити проблеме.
Тако, у причи, пређосмо Ибар и прођосмо крај Косовске Митровице.

БОДЉИКАВА ЖИЦА И ПОТЕМКИНОВА СЕЛА

Иако нестрпљиви да што пре „стигну кући”, одлучили су да застану у Грачаници. Побожан је то народ: не могу да прођу крај знаменитог манастира као поред турског гробља. У манастирском Храму Пресвете Богородице, смерни јеромонах причешћивао је. Прво жене под марамама, мушкарце ће доцније. Но ред се већ отегао. На зиду припрате све нас дочекује свети краљ Милутин Немањић, с црквом на длану (ктиторска фреска), ослепљен „у турским временима”. Ту је седам столећа, а не гасне нада да ће тако бити и даље.
Монахиње се узмувале по манастирском дворишту, труде се да све угосте што боље могу. Моле у пола гласа да се не гази беспотребно по лепом травњаку, једва су га опоравиле после видовданског саборовања. Тихо је. Да на спољашњем зиду око манастирске порте нема колутова бодљикаве жице, рекао би човек да је овде стање нормално. У трафици шћућуреној наспрам манастирских двери нису имали неке од дневних новина које излазе у централној Србији. Љубазна продавачица немоћно је слегла раменима:
– Или је дистрибутер затајио, или на Јарињу „косовска влада” спроводи некакву своју цензуру, али овако је од почетка месеца.
У оближњој кафаници момак смртно озбиљан одбија да прими напојницу. Наваљивања га нису поколебала. Тек кад је дознао да су му гости из Београда, нерадо је прихватио.
– Нема овде народ ни за хлеб, а још чувају обичај да се оставља бакшиш – негодује.
У Грачаници су, каже, силом прилика у равноправном оптицају и еври и динари. Еврима „косовска влада” ствара лажну слику некаквог благостања, а динари су овдашњем народу свакодневна веза са сопственом државом, у коју се и даље уздају, упркос свему.
– Не примамо једино албанске леке, можда зато што их нико и не нуди – коначно се и он нашалио. – А ако Бог да, и неће никада.
На маленом скверу поред југозападних манастирских зидина скрасила се скулптура коњаника: бронзани кнез Лазар упире прст ка Косову пољу. Помало подсећа на кнеза Михаила што са коња, на београдском Тргу Републике, прстом упире ка тада новоослобођеним српским земљама, само је некако масивнији. И сви би да се сликају под њим, па севају блицеви са телефона и фотоапарата.
После сат времена клизимо модерним аутопутем и заобилазимо Приштину. Промичу крај нас, као скупе кулисе, тржни центри, представништва фирми из некадашње Југославије, прескупе и превелике куће.
– Потемкинова села – заверенички шапће разговорљиви чича. – Да нико не наслути шта се иза брда ваља.
По званичним подацима, вели, незапосленост у узурпираној српској покрајини достигла је чак 45 одсто. Да није фамилија у иностранству које шаљу помоћ, овде би одавно избила побуна.
– Као 1981. године, кад су демонстрирали по Приштини јер је тадашња стопа незапослености износила око 20 одсто – каже, без злобе. – Море, јадан овај народ! Ови упропастише животе свима, и њима и нама.

КУЋУ ЧУВА ПАЛИКУЋА

Без заустављања пролазимо кроз Призрен, иако нас чудесном лепотом мами заводљива Бистрица. Прво одредиште током боравка у царском граду нам је манастир Свети Архангели, задужбина цара Душана. Манастир су опљачкале, разрушиле и попалиле Османлије 1455. године, кад су освојиле овај део Србије, а тако рећи до темеља су га слистиле седамдесет година доцније, да од истог камена саграде Синан-пашину џамију. Данас џамија сјакти, а манастир је у рушевинама. (Овде, на Косову и у Метохији, најлакше је докучити због чега су православни манастири од давнина опасани зидинама, као тврђаве.)
На прилазу Архангелима стражари „косовски полицајац”. Тражи нам бројно стање, списак путника, уписује регистарске ознаке аутобуса.
– Тако ти је овде – каже нам испотиха један од сапутника. – Вероватно је исти овај био међу вандалима који су и 1999. и 2004. овде и палили и рушили манастир, чија је обнова била увелико започета. Сада, као, чува. Ако неко да миг, опет ће бити међу рушиоцима, у некој наредној варварској и вандалској представи.
Уз остатке Цркве Светих Архангела, царске лавре, налазе се остаци и црквице посвећене светом Николи. У стара времена су неимари, озбиљни и посвећени људи, на будућем градилишту прво подизали мали храм, у којем ће се молити и причешћивати док граде главно здање. Е, управо на остацима те црквице посвећене светом Николи затичемо старијег човека који вредно ради, уз испомоћ четворице млађих. Реч по реч, дознајемо да му је име Џавид Реџепи, да је професор у пензији и да годинама добровољно ради на обнављању светиња по Косову и Метохији.
– Нисам ни Албанац, ни Србин, ни Бошњак, само муслиман – представио се. – И не обнављам само цркве, већ и џамије, у нади да ћу тако дати примјер другима. Људи се не дијеле ни по нацији ни по вјери, него само на добре и зле.
Осврнуо се уоколо, па наставио:
– Када је 2006. спаљена Црква светог Илије у селу Смећ, ова четворица момака што ми помажу, Албанци, склонили су црквено звоно и послије га донијели овамо, у манастир, да не пропада. Али, кажу, само на чување, док се црква не обнови. Немојте им биљежити имена, могао би их снаћи неки белај. Овдје, сад, добро дјело тешко да може проћи некажњено.
Доцније, у Призрену, пред портом Цркве светог Ђорђа затичемо Слободана Ђурића, свештеника призренског и пароха мушутишког, који ће сутрадан служити славску литургију. Подсећа нас да је свих девет призренских цркава пострадало у погромима, али и да су до сада седам успели да врате у такозвану литургијску функцију. Пре шеснаест година у Призрену је заостало само троје православних Срба.
– Ситуација се поправила – каже парох Слободан. – Данас нас има већ двадесет петоро, од тога троје дечице: двоје мојих, и мала Милица.
Питамо шта је са манастиром посвећеним светом Марку Коришком? И са гробом Симе Андрејевића Игуманова, великог народног добротвора кога су подједнако поштовали савременици и Срби и Турци, великим човеком који нам је оставио у аманет да почива у манастирској порти? Парох Слободан немоћно је слегнуо раменима и тиме је све речено.
У „Сарајевском ћевапу” само је газда помало натуцао српски. Поручили смо роштиљ. Они су били љубазни, а цене папрене.
Неке девојке и жене у Призрену биле су одевене оријентално, неке европски. На сваком кораку продају се заставе Албаније, нигде ни једна застава самопрокламоване „Републике Косово”. Чуди ли то икога?

МОЋИ ПРОГЛЕДАТИ

По предању, манастир Зочиште, посвећен светим врачима Козми и Дамјану, три столећа је старији од Дечана. Мошти светих бесребреника се чувају у овој светињи (беху измештене 1999. у Сопоћане, а враћене су 2006, када је поново подигнут срушени манастир). У самом селу Зочиште су остаци старе цркве под којима је врело воде. Верује се да је она благотворна за очи, отуд и име Зочиште. И у манастиру је каптирано врело те лековите воде, па много људи долази с надом. Долазе и Албанци, али кришом, огрнути доламом ноћи, да их неко од њихових сународника не препозна.
– Умите се нашом водом, и видећете – одговорио је калуђер на питање како су.
Иако ненајављене, дочекали су нас као најдраже госте. Читаво братство – игуман и двојица монаха. Уочи празника у гостима су им и два млада пара. Дошли да помогну. Мало манастирско двориште стеснило се од толико гостију, изнели су пред нас, од срца, скромне понуде. Отворили су нам црквицу да бисмо се помолили, упалили свеће, и уверили се да је животопис у њој реконструисан верно пређашњем.
Растали смо се уз обећање да ћемо им свакако наићи и догодине, можда већ за Свету Тројицу. Нисмо ни слутили да ће нас стицај непријатних догађаја већ сутрадан, на Велику Госпојину, довести поново к њима.
Пошли смо ка Великој Хочи за видела, па из аутобуса, с неког превоја, осматрамо колики је био метох манастира Хиландара, дар цара Душана – од обронака Шар-планине, на југу, до магличастог хоризонта где се спајају небо и усталасана равница што нас је окружила.

ДЕВЕТ ЦРКВИ У НЕДРИМА

Велика Хоча је у општини Ораховац, настањена само православним Србима. До оружаних сукоба имала је више од хиљаду житеља, а данас их је три пута мање. (Чак и тако, више их је него у Ораховцу.) Окружена је виногорјем, најбољим у Србији, а у својим недрима је до данас сачувала девет средњовековних цркава. Предање казује да их је некада било четрнаест, али да им се број смањио под ударом разних иноверних освајача.
– Не би нас остало оволико да се није збио чудан догађај – прича Милош Спасић, станар једне од најстаријих кућа у Великој Хочи и власник дивне збирке икона својих предака осам колена уназад. – Спаковали смо се и ми када је кренула српска војска с Косова и Метохије 1999. године. И отишли бисмо, јер мало ко је поверовао да нам у госте заиста долазе искрени међународни миротворци. Само, брат Стајко је био негде на путу, морао сам да га сачекам. Заостале су и наше комшије из неколико улица уоколо. Брат и ја смо аутомеханичари, једини у селу, а на далек пут са престарим аутомобилима и тракторима не полази се тек тако. Коначно, пристигао је Стајко, али кад смо намеравали да кренемо у збег, мој трактор ни макац. Изненада отказао, и то баш мени, мајстору. Ни утврдити шта је, ни покренути га. А народ уме да чита знакове. Касније сам установио да се покварила водена пумпа, но ми остадосмо на своме.
Навалио Милош да почасти нас неколико намерника што смо банули ненајављено у двориште, иако су му већ засели гости из Ораховца.
– Да одете а да нисте пробали моје вино? Веома бих се наљутио, а ко зна и шта би се о мени причало по селу. Хајде, бар по једну чашу, да наздравимо за ваш долазак и за сутрашњи празник.
После смо посетили споменик подигнут у знак сећања на осамдесет седам Срба из Ораховца и Велике Хоче отетих и убијених у прве две године након престанка ратних дејстава. Колико људи зна за тај споменик и то страдање?
Где и како су житељи села сместили сто тридесет гостију, то само они знају. Нас четворицу преузели су неки честити људи, млађи брачни пар, и до поноћи су покушавали да нас ликвидирају храном и пићем. Заноћили смо, а ујутру им кришом у кући оставили новац. Друкчије га никако не би примили. Отишли смо у нади да их тиме нисмо увредили, да се нису наљутили.
Раном зором кренули смо ка Мушутишту, нашем коначном одредишту. Путници радосни, нестрпљиво устрептали, као деца, иако знају да ће тамо затећи рушевине. Пре нас, тамо је неколико дана било двадесетак момака и рашчишћавало порту Цркве Богородице Одигитрије, где ће, како су планирали, прославити сеоску славу. Комите, како су их у шали прозвали, били су из Грачанице, Ораховца и Хоче, а тројица из Београда, мада и они као привремено расељени житељи Мушутишта.
Док аутобуси језде ка Сувој Реци, речена тројица, Звездан Милановић, Мирослав Митић и Милош Максимовић, по стоти пут су својим комшијама морали да причају шта су у селу затекли и колико су урадили. Не зна се ко је био поноснији.

СЛАВА НА ДРУМУ

Од Хоче смо добили „полицијску пратњу”. То је приписивано чињеници да су нам се ту придружили неки Срби из „косовске владе” и Александар Мицић, председник општине Сува Река. Присуство „косовске полиције” значило је какву-такву сигурност, али само до изласка из градића.
Зауставили смо се око пола осам ујутру крај неке друмске тезге на којој је забрађена жена продавала воће и поврће, једва десет километара од нашег одредишта. Прва помисао је била да смо застали како бисмо се снабдели провијантом за славље у порти цркве Богородице Одигитрије, па је свако купио понешто – гајбицу парадајза, грожђа, крушака, венац љутих паприка, а једна сапутница пазарила је чак и килограм новог пасуља, да је у Младеновцу подсећа на њену Метохију.
Први сат чекања је пролетео, а други се отегао. Већ је бојазан почела да одмењује нестрпљење, а нико да нам објасни зашто чекамо толико дуго? Тек, појављивање полицајца чије су еполете указивале да је високи официр, мало нас је одобровољило и подгрејало наду. Међутим, он је донео поражавајућу вест да се у центру Мушутишта окупило неколико стотина људи, Албанаца, са заставама и транспарентима, да својим дојучерашњим комшијама изразе „добродошлицу”.
– Не брините, горе је отишла специјална јединица полиције, разјуриће их убрзо – рекао нам је на исквареном српском.
– Каква, бре, специјална јединица – прошапутао је наш сапутник. – Од њихове интервенције може да буде само горе! Боље би било да одемо бар до центра села, па ако нас пропусте, добро је, а ако не, макар да га опет видимо на трен.
Крај аутобуса покушавамо да установимо шта је разљутило негдашње комшије. Јер, у Мушутишту нико није страдао, сем неколико момака који су били мобилисани у „ОВК”, и троје стараца, од којих је двоје било на дијализи, док је трећем препукло срце од туге и неизвесног живота.
– Бесни су јер знају да нико од нас нема намеру да прода своје имање – објаснио је Иван Михајловић, који је с братом лекаром кренуо да види барем остатке родне куће. – Све српске куће су разрушене. Наша имања деценију и по користе као своја, али ми смо и даље власници! Сатрли су све што би их подсећало на нас, свих тринаест цркава у Мушутишту, чак и манастир Света Тројица који је четири километра удаљен од села. Себе су одавно прогласили за староседеоце, само су им наши власнички листови препрека за прекрајање и историје, и демографије, и географије.
Око једанаест, две цурице су заређале од аутобуса до аутобуса и сваком дале по богат сендвич, за њима су наишли момци са флашом ракије, гајбицом пива и разним воћним соковима, оним чиме бисмо се почастили на заветини у црквеној порти.
– Да позовемо попа Слободана, па да ломимо колач овде, насред пута – рекао је један, покушавајући да са лица сапутника уклони сенку разочарења, али узалуд.
Крај нас су путем из правца Мушутишта промицала и полицијска и амбулантна возила, што је био поуздан знак да је ђаво однео шалу, али и да ће сваки наредни покушај Срба да дођу на своје бити све тежи. И опаснији! Чак је и продавачица из успутне пиљарнице престала да нам продаје еспап, као да смо кужни.
У подне смо кренули натраг после готово пет сати чекања. Позвали су нас пријатељи из Велике Хоче, да код њих одржимо славску литургију, али отишли смо добрим калуђерима у манастир Зочиште. Поп Слободан одржао је службу и поломио колач са славарима. Тужна слава, они још тужнији.
Жамор који нас је пратио при доласку претворио се у мук који нам је наметнут у повратку. Мало је попустило у Косовској Митровици, на левој обали Ибра, међу својима, али накратко. Прошли смо и Јариње.
– Догодине ће ваљда бити боље – одхукнуо је неко код Ушћа, надомак Студенице.
И тако до Београда.

***

Мошти
Млади искушеник у Светим Архангелима прича нам о чудним путевима моштију цара Душана Немањића, од призренске царске лавре, преко Скопља, до Цркве светог Марка у Београду, где данас почивају. Није знао да објасни како су избегле османлијски и арнаутски бес, како су прошле неоскрнављене. Уместо одговора, упро је поглед увис, ка небесима.

***

На прескок
По Призрену се врзмају аутобуси са хрватским и словеначким таблицама. Напред им исписано, на албанском и енглеском, да путнике превозе „у Италију преко Албаније и Хрватске”. А како и зашто прескачу Црну Гору, нисмо имали од кога да дознамо.